О књизи: 2005 / Савремена истраживања историјске антропологије и историје менталитета, по правилу, изостављају људску индивидуу ван свог поље пажње. Када историчари расправљају о питању личности у средњем веку, њихов приступ остаје елитистички и еволуционистички: они су заинтересовани искључиво за истакнуте личности тог доба и разматрају питање како су се личност и индивидуализам постепено развијали како смо се приближавали модерном времену. За разлику од ових ставова, аутор се држи уверења да је људска личност постојала током целог средњег века, поседујући, међутим, специфичне особине које су је дубоко разликовале од личности ренесансе. Не ограничавајући се на карактеристике појединаца као што су Абелард, Гиберт од Ножанта, Данте или Петрарка, аутор настоји да идентификује особине личне самосвести, чији се симптоми могу наћи у читавом друштву. „Архаични индивидуализам“ је саставна одлика припадника немачко-скандинавског друштва паганског доба. Успостављање иманско-корпоративног принципа у хришћанско доба и учење о гордости као најтежем греху наметнули су ограничења на испољавање индивидуалности. Дакле, немогуће је изградити слику о глатком напретку појединца у ери која се проучава. Према аутору, проблем личности сада се појављује као централни задатак историјске антропологије.хттп://фб2.траумлибрари.нет